Srijeda, SEPTEMBER 20, 2017
tekstovi_logo

Priča jedne sestre …


mahrama_xxEs-salamu alejkum we rahmetullahi we berekatuhu..hoću da dijelim svoju priču sa vama, i nadam se u ime dragog Allaha da će možda moja priča nekoj sestri podarit veću snagu da stavi Hijab. Počelo je sve kad sam imala 16 godina..mlada, u cvijeti moje mladosti, nemam ni braće ni sestara i živim sama sa mojom majkom, majka koja je čitav svoj život za mene dala, koja se borila za mene i dobar život za mene.. Samo što se tiče prakticiranje naše Vjere, ona meni nije puno šta pokazala..ali ja (uz Allahovu pomoć) sam sve više žudila da naučim o islamu, o imanu, o ahlaqu.. s time i moja odjeća se više promjenila, kad sam počela redovno klanjati i postiti tada sam osjetila veliki stid u sebi.. ja visoka, haljinu obukla to se svima svidjalo, niko nažalost me nije napomenuo da je to što ja radim haram, samo da je lijepo n’euzu billah.. dok sam sama shvatila i upitala sebe, zašto ja svoju ljepotu pokazujem svakom? Zašto da me vidi čitav narod kakve noge imam, kakvu figuru? Zar je to sreća? Da me ljudi gledaju, da me muškarci gledaju i svakakve misli imaju o meni!? A ja kući klanjam.. Zar su to muslimanka prava..

Eh drage moje sestre, bila sam na moru tad‘ i zadnjeg dana nisam htjela ići na plažu, moja majka je pomislila da sam bolesna, ali ja nikako nisam mogla da izađem iz kuće i ostala tako čitav dan kući.. ja sam plakala i plakala i stidila se .. sve sam haljine stavila u jednu kesu i bacila u smeće, kad mi se majka vratila sa plaže i vidjela šta sam uradila ona se šokirala.. psovala me, da ću u Vehabije da prelazim, da više nisam normalna, još sam mlada .. i tako dalje. Ali ja sam osjetila toliki stid da više nisam mogla. Oh Allahu hvala Ti što si mi podario taj stid ! Oh Allahu oprosti moje grijehe..Tako od tog dana svoje pantalone i kratke majce nisam više mogla da obučem. Moja majka je sve više protiv mene i mog oblačenja, ali ja.. ipak i ako se moja koža vidjela nije, ja se nisam osjećala dobro. Jer ipak sam mnogo voljela na štikle, voljela pantalone koje su uz tijelo i tako dalje.. Sebi sam ponekad rekla : Pa dobra si, ne pokazuješ ništa, ali s time sam samu sebe mutila. Shejtan mi je bio drug. Ja sam mislila da sam „dobra“. Ali zaista srce mi je bilo bolesno.. Allahu hvala i bez opomene od sestara ili slično toga, ja sam osjećala neku nemirnost u sebi, po kući ponekad čitav dan bila sa hijabom. Više voljela sebe sa hijabom nego bez hijaba. Mrzila sam kad mi kažu, da mi je lijepa kosa.. a voljela sam da mi kažu kako mi Hijab lijepo stoji :) ..

Tako da sam sve više imala želju za hijabom dok je došlo vrijeme da sam na ulici od stida kad vidim pokrivene sestre, sagnula glavu i gledala u zemlju, i kad sam ugledala sebe u toj prljavoj zemlji. Oh Subhan’Allah dal’ može iko da osjeća kao što sam ja tada osjećala, srce i duša su mi bili teški, teški od grijeha.. koliko pogleda sam vukla k sebi.. koliko muškaraca su u mene gledali!?.. sve te grijehe nosim na svojoj duši .. ništa bolje od te zemlje, od te prašine bila nisam. Pričala sam mojoj majci da želim da se pokrijem, osim Samara dobila ništa nisam. Imala sam nažalost veliki strah od nje, tako da zbog nje sam opet sačekala sa hijabom.. mislila – ah doće vrijeme..

Ali od tog dana meni ništa više nije bilo isto.. ništa više nije bilo kako treba. Noćima sam kao dijete plakala.. bez sanih noćiju.. jer sam znala sutradan izlazim opet bez hijaba, opet grijeh na grijeh.. opet hiljadu pogleda koji su haram..
tako mi je prošlo do ramazana ove godine.. skoro svaki dan.. U sebi sam se ubijala i izcijepala, a ipak nisam mogla – jer sam znala da ću majku izgubit kao majku..
znala sam da je Allah preko Majke, i da je to preče, ali ipak srce nije moglo.. Eh Allahu oprosti mojoj majci..

Došao je Ramazan i ja sam svaki dan noćima stajala na namazu.. po čitavu noć do sehura, plakala, učila, drhtela, čitala Kur’an, plakala, učila .. i tako dalje…

Tako meni brzo prođe taj mjesec Ramazan. Zadnjih dana, kad pada Lejletul kadr – ja sam bila posebno tužna.. Plakala sam jer opet Mjesec Milosti prođe, a ja izlazim dalje bez Hijaba.. ništa se promijenilo nije.. Bila sam kao prah.. ništa od mene više nije bilo.. Narod me samo kući vidi, i samo na Namazu.. Molila sam Allaha samo da mi makne strah iz srca, strah koje nosim zbog moje majke. Ništa drugo me nije spriječilo.. osim toga.. došla je zadnja noć Ramazana, koji sam ko uvjek provela u namazu.. ali ove noći je sve drugačije bilo nego ikad..

Čitavo moje tijelo je drhtelo, a ja se nisam mogla podić‘ sa sedžde, te sam ostala preko 2 sahata na sedždi.. plakala sam .. srce mi je puklo.. Ja sam se osjećala kao da ću umrijet, čak sam učila shehadet, jer sam osjećala strah prema smrti.. učila sam dovu .. učila i učila.. ne sjećam se, da sam ikad prije toga toliko plakala. SubhanAllah Ya Rabbi!

.. poslije sabah namaza sam onda zaspala 2 sahata i onda se probudila..
ALLAHU AKBAR! ALLAHU AKBAR! – Divan osećaj, osjećaj mira i radosti u Meni..
Osjećaj neopisiv.. Ko cvijet koji tek procvjeta, subhan’Allah. Na ogledalo sam se pogledala, i osjećala da se nešto promijenilo.. mislila sam na moj Hijab i subhan’Allah kao da nikad taj strah nije postojao,.. sve je otišlo iz mene.. Allah subhanehu we teAla je moju dovu uslišao..
Te sam se zabradila i tako izašla na Bajram iz kuće..

Oh Ya Allah.. Oh Ya Allah, osjećaj kad sam izašla.. Sunce sija, mir u meni.. ko da hodim po džennetu, a W’Allahi Azim, Džennet je jos 100000000000 puta ljepši i bolji, a dosta bih mi taj osjećaj bio. Koja radost u meni, oči mi sijaju, ja kao ptica koja leti.. Subhan’Allah..

Da se vratim kući i da me majka vidi, toga me nije bilo strah, a znala sam da će se sve promijenit od tog trenutka.. imala sam snagu i moć, imala sam neki sabur u sebi kao nikada.. Te sam otišla tako radostna kući i učila dove.. Pukla je bomba kad je mene vidjela i kad sam joj ispričala sve. Psovala me, pljunula u mene.. i odrekla se mene, digla je ruke i ubila u mene koliko je god mogla.. E vallahi draga sestro, neznam dal ćes mi vjerovati, ali mi ništa nije bilo radije, nego to.. Allahovo iskušenje, dal’ ću ostat’ čvrsta u mojoj odluci ili ne… evo prošla su preko 2 mjeseca otkad nosim hijab, ne sjećam se kako je živjeti bez hijaba, ne bih ga za milione, ma ni milijarde makla..

Još mnogo iskušenja do moje majke i moje ostale familije sam prešla, ali nikad tako mirna nisam bila, da ni glas podgila nisam, jer majka je majka. Allah da mi je uputi, Allah da joj srce okrene, Rahmet Njegova da obasja njenu Dušu. AMIN! .. Mila moja, moj život je tek počeo tog dana kad sam se zabradila, život prije toga je bezznačajan bio.. bio je pun grijeha i pun tuge.. nikad toliko iskušenja nisam imala kao sad sa hijabom, a isto tako nikad nisam bila srećnija nego sa hijabom :) to mi je kruna, to mi je ponos, to mi je ukras.. To je moja čistoća.. i opet kažem, opet me samo Allah uputio, nažalost nisam imala sestre koje su me napomenule, ali evo ja ću vas da napominjem, nemojte čekati vjerujte mi, pokajat će te se, Shejtan vas vrti oko prsta, samo dok dođe čas smrti pa vas umjesto hijaba, zemlja pokrije…

(islamskapredavanja.info)



Add this page to your favorite Social Bookmarking websites
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP
Share

BUDIMO PRIJATELJI

KUR'AN I NAUKA