Aiša, radijallahu anha, rekla je: „Kada bi samodopadanje bilo oli?eno u ?ovjeku, bio bi to zao ?ovjek.“[1]

Ibnu Mes'ud, radijallahu anh, rekao je: „Propast dolazi sa dvome: gubljenjem nade i umišljenosti sobom.“

Ebu Derda'a, radijallahu anh, rekao je: „Kada bi neki od Allahovih robova došao pred Allaha sa dobrim djelima i bogobojaznoš?u svih stanovnika nebesa i Zemlje, to mu ne bi vrijedilo ni koliko zrno gorušice ako bude pri sebi imao ove tri osobine: umišljenost sobom, uznemiravanje vjernika i gubljenje nade u Allahovu milost!“[2]

Jahja b. Mu'az, rahimehullahu te'ala, rekao je: „Dobro se ?uvajte samodopadanja, jer ono uništava svoga sahibiju. Ono mu uništava dobra djela kao što vatra sagorijeva drva.“[3]

Muhammed b. Vasi'a, rahimehullahu te'ala, jednog dana je vidio svoga sina kako se hvališe sobom, pa ga je dozvao i rekao mu: „Znaš li ko si ti? Što se ti?e tvoje majke ona je kupljena za dvije stotine dirhema a što se ti?e tvoga oca, ne dao Allah sli?noga me?u muslimanima!“[4]

Imam Šafija, rahimehullahu te'ala, rekao je: „Ljudi s najve?im ugledom jesu oni koji ne poznaju svoj ugled.“[5]

Jednog dana neki ?ovjek je ušao kod Omera b. Abdi-l-'Aziza, rahimehullahu te'ala, pa ga je Omer upitao: „Ko je uglednik, predvodnik tvoga naroda?“ „Ja“ – odgovori ?ovjek, a Omer zašuti neko vrijeme a zatim re?e: „Da si, uistinu, njihov uglednik, ne bi to spomenuo!“[6]

Mutarrif b. Abdillah, rahimehullahu te'ala, rekao je: „Da no? provedem u spavanju pa osvanem kajaju?i se za to draže mi je nego da je svu provedem u namazu pa osvanem dive?i se sebi.“

Bišr b. Mensur, rahimehullahu te'ala, bio je od onih koji kada se ugledaju ?ovjek se prisjeti Allaha i Drugog svijeta zbog tragova ibadeta na Bišru. Jednog dana je klanjao namaz i odužio s njim. Došao mu je neki ?ovjek i sjeo iza njega. ?ekao ga je da završi s namazom. Bišr je to primjetio i završio s namazom a nakon toga mu rekao: „Nemoj da se diviš onome što si vidio kod mene, jer je i Iblis zajedno s melekima obožavao Allaha dugo vremena da bi se kasnije s njim desilo ono što se i desilo.“

Re?eno je: „Skromnost je blagodat na kojoj se ne zavidi njenom po?iniocu, dok je samodopadanje neda?a zbog koje se ne biva milostivo prema njenom sahibiji.“

Ebu Vehb el-Mirvezi, rahimehullahu te'ala, pripovijedao je: „Upitao sam Ibnu-l-Mubareka o oholosti pa mi je rekao: 'To je da omalovažavaš ljude' i upitao sam ga o samodopadanju, pa mi je rekao: 'To je da smatraš da ti nešto posjeduješ što niko drugi ne posjeduje'. Zatim mi je rekao: 'Ne znam da za klanja?e ima ve?eg zla od samodopadanja.“[7]

Hatim, rahimehullahu te'ala, rekao je: „Ne znam ?ega se ljudi trebaju više ?uvati: umišljenosti ili pretvaranja! Umišljenost se nalazi u tebi dok pretvaranje ulazi kod tebe. Po meni je umišljenost opasnija po tebe od pretvaranja. To je poput da imaš krvolo?nog psa unutar svoje ku?e i drugoga pred vratima. Koji je opasnije za tebe: onaj koji je uz tebe ili onaj koji ti prilazi? A umišljenost je uz tebe dok ti pretvaranje prilazi.“[8]

Mesruk, rahimehullahu te'ala, rekao je: „Dosta je ?ovjeku znanja da strahuje od Allaha i dosta mu je neznanja da se umisli svojim znanjem!“[9]

---

Add this page to your favorite Social Bookmarking websites